Neobičan niz otkrića iz raznih delova sveta bacio je sasvim novo svetlo na to kako su najranije civilizacije učvršćivale vlast. I to ne ratom, niti silom.
Na više od tri hiljade metara nadmorske visine, u surovim andskim predelima, postojala je drevna zajednica Chavín. Dve hiljade godina pre nego što su Inke podigle svoje imperijalne hramove, ovaj tajanstveni narod je već gradio društvo zasnovano na strogoj hijerarhiji.
A kako su uopšte uspeli da u tim ekstremnim uslovima formiraju stabilnu civilizaciju? Odgovor ne leži u oruđu ni u zidinama – već u glavama ljudi.
Tokom istraživanja lokaliteta Chavín de Huántar, severno od Lime, međunarodni tim arheologa pronašao je nešto što na prvi pogled deluje beznačajno – cevi za udisanje, isklesane od kostiju životinja.
Ali hemijska analiza je pokazala tragove nikotina iz divljeg duvana i crnog pasulja – biljke sa izuzetno jakim psihotropnim dejstvom. I to nije kraj.
Ono što je šokiralo istraživače poput Danijela Kontrerasa, antropologa sa američkog univerziteta, jeste mesto gde su cevi pronađene – u malim, zatvorenim prostorijama u središtu naselja, kapaciteta za tek nekoliko ljudi.
Tu se odvijala suština moći: rituali u kojima su učesnici, pod dejstvom halucinogena, dobijali „vizije“ sveta bogova, dok su njihovi vladari stajali kao jedini tumači tih poruka. Strah i čuđenje pretočeni u lojalnost – bez prisile, bez oružja.
„To nije bila zabava, već ozbiljan sistem kontrole. Ko udahne taj dim, više ne vidi svet istim očima“, navodi Kontreras. Pojedinci koji su učestvovali u tim obredima, verovali su da su im se bogovi obratili lično – a vlastodršci su, naravno, bili njihovi izaslanici. Tako je nastajala prva prava klasna podela.
U drugim krajevima južnoameričkog kontinenta, praksa je uzimala još ekstremnije oblike. Godine 1999, ekspedicija američkih i poljskih arheologa pronašla je na granici Argentine i Čilea hram Inka u kojem su, ispod ostataka svetilišta, ležale mumije troje dece.
Bila su to ritualna žrtvovanja u okviru ceremonije poznate kao kapakoča. Sveštenici su, prema zapisima, birali darovitu decu ili lepe devojke, koje bi potom pripremali za „put ka bogovima“.
Profesorka Ema Braun sa Univerziteta Bredford objašnjava da su deca najpre dobijala da piju jaki alkohol, zatim su žvakala lišće koke, a u telima su nađeni i tragovi ajahuaske – napitka od biljke jage, poznate po izazivanju intenzivnih halucinacija.
Nije bilo telesnog nasilja. Deca su, obučena u svečane haljine, odvođena na vrh planine i tamo – ostavljena. Smrzla su se u snu, u zoni gde je kiseonik tanak a stvarnost već odavno deformisana halucinogenima.
I Asteci, kao susedi Inka, praktikovali su ceremonije slične vrste, ali daleko brutalnije u svojoj simbolici. Konkvistador Bernal Dijaz opisuje rituale u kojima se žrtvama otvaraju grudi i vade srca, a tela bacaju niz stepenice hramova.
Sve to uz vatru koja gori travu s halucinogenim dejstvom i pića koja pomeraju granice svesti. Neke od žrtava sedele su na prestolju obuvene u zlato, neposredno pre nego što bi se „uznele“ u nebeske sfere.
Poslednji vladar Asteka, Montezuma II, navodno je često posezao za ovim napicima. Nažalost po njega – ni vizije mu nisu pomogle da predvidi slom svoje civilizacije.
Ali nije sve ostalo u Americi. Praksa ritualnih pića prisutna je i u Aziji. Hinduistički Rigveda opisuje soku, napitak koji „omogućava kontakt s božanskim“. Zoroastrijci su imali haomu, biljni eliksir za koji se verovalo da otvara vrata sveta duhova.
U svetilištu Togolok, u današnjem Turkmenistanu, sovjetski arheolozi su u tragovima posuda pronašli efedru i harmal – biljke poznate po izazivanju promenjenog stanja svesti.
U Mongoliji je pak pronađen komad tapiserije sa prikazom vladara kako sede oko posude sa nepoznatim napitkom – a jedan od njih u ruci drži pečurku. Simbol ili dokaz? To još nije razjašnjeno.
No, najneočekivanije otkriće stiglo je iz Izraela, iz grada Jehuda. Godine 2022, izraelski arheolog Ron Beeri sa svojim timom pronašao je u pećinama posude u obliku maka.
Analiza je otkrila tragove opijuma – potvrdu da su drevni stanovnici Levanta koristili ovu supstancu u obredima. Po svemu sudeći, te ceremonije nisu bile namenjene mrtvima, već živima koji su želeli da komuniciraju s precima.
A to nije bila bezbedna rabota – jer, kako podseća Beeri, Stari zavet jasno upozorava na opasnosti takvih praksi.
Šta nam sve ovo govori? Možda da su prve civilizacije bile majstori ne samo gradnje hramova, već i gradnje mitova. A ti mitovi su se često pravili uz dim, napitke i osećaj da je stvarnost samo iluzija koju neko drugi – mnogo moćniji – može da oblikuje po svojoj volji.
