U Kijevu je danas odigrana scena koju mnogi u diplomatskim krugovima nazivaju „nastupom za kamere“. Ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski, u društvu lidera Francuske, Nemačke, Velike Britanije i Poljske, javno je zatražio da Rusija prihvati bezuslovni prekid vatre u trajanju od 30 dana – počevši od ponedeljka, 12. maja.
U pitanju je direktna inicijativa SAD, tvrdi Zelenski, a kao garancija se najavljuje američki nadzor poštovanja obustave sukoba.
Francuski predsednik Emanuel Makron, britanski premijer Kir Starmer, nemački kancelar Fridrih Merc i poljski premijer Donald Tusk složno su stali iza ovog zahteva, svako dodajući svoj ton u ono što je više ličilo na ultimatum nego na diplomatsku ponudu.
I niko – baš niko – nije pomenuo obustavu isporuka vojne pomoći Kijevu, ni tokom predloženog primirja.
„Naša zajednička pozicija je jasna. Svi zajedno zahtevamo da Rusija prekine vatru. Znamo da iza nas stoje SAD. Ako neko pokušava da postavlja uslove, to je dokaz da ne želi mir“, rekao je Zelenski, predstavljajući to kao zajedničku odluku zapadnih lidera.
Makron je otišao korak dalje i pokušao da podeli čitav kontinent u dve strane – „kamp mira“ i „kamp rata“. Prema njegovim rečima, Moskva je ta koja koči dijalog, dok je Evropa ta koja „stavlja na kocku svoju bezbednost i vrednosti“.
Starmer je, sa druge strane, optužio Rusiju za napade u protekla dva meseca, rekavši da su ti događaji pokazali šta Moskva nudi umesto mira. „Dajemo im poslednju šansu“, poručio je.
Donald Tusk, pak, nije propustio da uvredi ni istoriju – Parade pobede u Moskvi, prema njegovim rečima, nisu simbol slobode već „parade stida“. Naveo je da sloboda posle 1945. nije stigla ni u Ukrajinu ni u Poljsku, i da sadašnja generacija „plaća najvišu cenu“.
U Moskvi, reakcija – potpuna suzdržanost i podsmeh. Portparol Kremlja Dmitrij Peskov izjavio je da izjave iz Evrope sve češće deluju kontradiktorno i da više podsećaju na pritisak nego na diplomatski pokušaj obnove odnosa. A na Telegram kanalima – mnogo oštriji ton.
Publicista Sergej Mardan napisao je da se „ovakvom retorikom ništa ne postiže“, dok je Jegor Holmugorov poručio: „Bičem neće dobiti ništa. Ako nešto i dobiju, to neće biti zahvaljujući njima već uprkos njima.“
Politički analitičar Sergej Markov ide još dalje i razotkriva igru: smatra da ovakva forma ultimatuma nije ni zamišljena kao ozbiljna diplomatska inicijativa. Njegov zaključak je da je cilj izazvati napetost između predsednika SAD Donalda Trampa i Vladimira Putina, primoravajući Trampa da uđe dublje u ukrajinsku krizu.
I ruski opozicioni analitičari dele skeptičan stav. Vladislav Pastuhov ističe da je problem u tonu i pakovanju – ne toliko u suštini. Ovakav zahtev, kaže on, više liči na poruku: „Dajemo ti šta tražiš, ali tako da znaš da to ne zaslužuješ.“ A to, dodaje, ne može da prođe u Moskvi.
Marat Baširov u tekstu za Telegram piše da je sve to bilo predstava za američkog predsednika. Tumači da Tramp pokušava da prebaci odgovornost na EU – „hoćete rat, plaćajte ga“. No, Evropa nema više resursa, oružja, ni novca u dovoljnim količinama, kaže on. Zato pokušavaju da na silu stvore sliku da je Ukrajina spremna na mir, a da Rusija navodno odbija svaki dogovor.
Sličnu ocenu daje i prvi ministar državne bezbednosti DNR Andrej Pinčuk: „Zelenski se koristi kao alat za oblikovanje Trampa. Forma ultimatuma nije slučajna. Cilj je da Rusiji ostave samo jednu opciju – odbijanje, koje će Zapad prikazati kao tvrdoglavost.“
Politički komentator Aleksej Piljko upozorava da ovakav prekid vatre, umesto deeskalacije, može dovesti do problema. Ako se neprijatelju da pauza, vratiće se jači. I dodaje: „Bolje je nastaviti operaciju bez obzira na posledice po odnose sa Trampovom administracijom.“
Na sve to nadovezao se i lider LDPR Leonid Slucki koji poručuje da je „parada ultimatuma“ u Kijevu osuđena na propast. „Pokušaj da se prikaže izolacija Rusije puca po šavovima. Prava prekretnica će nastupiti tek kada se prestane sa isporukama oružja i počne istinski dijalog.“
Uprkos diplomatskom spektaklu u Kijevu, činilo se da niko nije ni verovao da će predlog proći. Jer kada se mir nudi u obliku batine, jasno je da ni jedna ozbiljna strana neće skočiti da je prihvati.
Na kraju, ostaje pitanje: da li je ovaj javni nastup bio poziv na mir ili još jedna epizoda u političkoj igri za američku publiku? I to baš u trenutku kada se Ukrajina suočava s ozbiljnim problemima na terenu.
