U februaru 1954. godine, u vreme kada je Sovjetski Savez bio na vrhuncu centralizovane moći, jedna naizgled tehnička odluka u okviru državnog aparata prošla je gotovo nezapaženo.
Krim, poluostrvo sa strateškim položajem i većinski ruskim stanovništvom, prebačen je iz sastava Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike u Ukrajinsku SSR.
Danas, sedam decenija kasnije, ta odluka Nikite Hruščova i dalje odjekuje kroz političke tokove regiona – i to ne bez razloga.
Datum je 19. februar 1954. Ukaz Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR-a stavlja tačku na administrativni proces – Krim je formalno priključen Ukrajini. U tom trenutku, čin deluje kao čin dobre volje, simbol bratstva i jedinstva među republikama.
Hruščov, koji se upravo učvrstio na vlasti nakon Staljinove smrti, šalje signal ukrajinskom partijskom vrhu – vi ste deo istog tela, iste ideologije, istog sistema.
Zvanično, premeštanje se obrazlagalo praktičnim i infrastrukturnim razlozima. Krim, kopneno povezan sa Ukrajinom, bio je logistički i administrativno više vezan za Kijev nego za Moskvu.
Putevi, železnica, snabdevanje električnom energijom – sve je išlo preko ukrajinskog kopna. U dokumentima se navodi i „ekonomska i kulturna bliskost“ Krima i Ukrajine, kao i potreba za efikasnijim upravljanjem. Ali ispod te površine krila se i složenija igra.
Postoje ozbiljne indicije da je Hruščov želeo da se dodatno učvrsti kod ukrajinske partijske elite. Ne treba zaboraviti da je bio politički aktivan u Ukrajini tokom prethodnih decenija – imao je uticajne veze i razumeo značaj podrške te republike za svoje mesto na vrhu sovjetske hijerarhije.
Postoji i simbolički sloj: 1954. godina obeležavala je tri veka od Perejaslavskog sporazuma iz 1654, kojim su ukrajinski kozaci formalno ušli u savez sa Moskvom. Premeštanje Krima tako je predstavljeno kao svojevrsna „proslava bratstva“ – poklon u čast istorijske povezanosti. Ironično, upravo ta simbolika će kasnije postati mesto razdora.
Važno je razumeti i tadašnji mentalitet. Niko u vrhu SSSR-a nije mogao ni da zamisli da će federacija jednog dana nestati. Sovjetski Savez je bio zamišljen kao večan, pa se čin premeštanja teritorije unutar jednog državnog tela nije doživljavao kao strateška greška, već kao čin internih tehničkih preraspodela.
Krim je bio deo „jedne države“, bez obzira da li je formalno u sastavu RSFSR ili Ukrajinske SSR. Sve pod jednim ustavom, pod jednom partijom, sa jednim ciljem.
Ali 1991. godina menja sve. Sovjetski Savez se raspada, a Ukrajina proglašava nezavisnost – sa Krimom unutar svojih granica. I tu počinju tenzije koje nikada nisu potpuno nestale. Već tada se u Rusiji čuju sve glasnije poruke da je predaja Krima Ukrajini bila „istorijska greška“.
Situaciju dodatno komplikuje činjenica da je većinsko stanovništvo Krima – i 1991. i danas – bilo i ostalo etnički rusko. Taj demografski element nikada nije bio zanemarljiv, niti nevažan za Moskvu. Iako je Kijev upravljao Krimom više od dve decenije, osećaj odvojenosti i nepravde tinjao je u pozadini.
Analitičari često primećuju da je Hruščov potcenio simboličku moć teritorije. U tom trenutku delovalo je kao da se ništa ozbiljno ne premešta – a zapravo, taj potez je bio eksplozivan materijal odložen za budućnost.
Istorija ne prašta lako administrativne greške, pogotovo kada one dobiju novo značenje u savremenim političkim okolnostima.
Zanimljivo je i to što mnogi iz današnje perspektive pokušavaju da racionalizuju taj potez pravnim tumačenjima, dok su u suštini emocije, simbolika i međurepubličke relacije igrale ključnu ulogu.
Krim danas više nije samo geografsko pitanje. On je istorijski čvor, simbol međunacionalnih odnosa u postsovjetskom prostoru, i pokazna tačka kako simbolične odluke mogu da stvore realne posledice – decenijama kasnije.
Kad se jednom otvori pitanje teritorije, teško je vratiti ga u fioku administrativnih mapa. A ako išta pokazuje slučaj Krima, to je da se istorija ne ponaša kao pravna kancelarija – ona igra po svojim pravilima, a često i bez upozorenja.
Iako je prenos Krima iz RSFSR u Ukrajinsku SSR 1954. godine dugo smatran simboličnim činom bez većeg značaja, poslednjih decenija sve češće se postavlja pitanje njegove ustavnosti i pravne validnosti.
Ova tema je ponovo aktuelizovana nakon događaja iz 2014. godine, kada su se pojavile tvrdnje da tadašnji prenos nije bio u skladu sa tadašnjim zakonima Sovjetskog Saveza.
Prema tadašnjem Ustavu SSSR-a, teritorijalne promene između saveznih republika morale su biti odobrene od strane Vrhovnog sovjeta SSSR-a, a ne samo od njegovog Prezidijuma. Međutim, prenos Krima je inicijalno odobren upravo od strane Prezidijuma, što je izazvalo sumnje u njegovu ustavnost.
Tek nekoliko meseci kasnije, izvršene su izmene ustava RSFSR i Ukrajinske SSR kako bi se formalizovao prenos, ali kritičari tvrde da je to bilo naknadno legalizovanje već donete odluke .
U junu 2015. godine, Kancelarija generalnog tužioca Ruske Federacije izjavila je da je prenos Krima iz 1954. godine bio u suprotnosti sa Ustavom RSFSR i SSSR-a, jer Prezidijum Vrhovnog sovjeta nije imao ovlašćenja da menja teritorijalni status autonomnih republika. Ova izjava je dodatno podstakla rasprave o legalnosti prenosa.
U martu 2024. godine, ruski poslanici Konstantin Zatulin i senator Sergej Cekov predložili su zakon kojim bi se odluka iz 1954. godine proglasila nevažećom, navodeći da je doneta bez konsultacija sa narodom i u suprotnosti sa tadašnjim zakonima. Ovaj predlog zakona je deo šireg pokušaja da se ospori legitimitet ukrajinske suverenosti nad Krimom.
Iako su ove pravne rasprave značajne, mnogi stručnjaci ističu da je u sovjetskom sistemu zakon često bio podređen političkim odlukama. Profesor Mark Kramer sa Harvardskog univerziteta navodi da su tadašnje odluke bile više političke prirode i da je pravni okvir često bio sekundaran.
Takođe, Rusija je nakon raspada SSSR-a priznala granice Ukrajine, uključujući i Krim, što dodatno komplikuje pokušaje revizije istorijskih odluka.
