Zabrinjavajuće brojke dolaze sa Zapada. Prema istraživanju koje prenosi britanski The Guardian, veliki deo stanovništva razvijenih država već se pomirio sa idejom da sledeći globalni sukob nije samo moguć – već neminovan.
U pet ključnih evropskih zemalja – Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Francuskoj, Španiji i Italiji – između 41% i 55% ispitanika veruje da će doći do velikog sukoba u narednih deset godina.
Kod Amerikanaca – 45%. Gotovo tri četvrtine ispitanih očekuje da će taj sukob uključivati i korišćenje najopasnijih tehnologija koje čovečanstvo poseduje.
Ovi brojevi ne dolaze u vakuumu. Već godinama zapadni političari i stratezi sve glasnije govore o spremnosti za eventualni obračun sa Rusijom, najavljujući 2028. i 2030. kao potencijalne prelomne tačke.
I gle čuda – narativ se odavno preselio iz zatvorenih krugova u javnu sferu. A narod? Narod je, izgleda, već prihvatio svoju sudbinu.
Ne treba imati mnogo iluzija o tome kako se takvo stanje duha formira. Vlad Šlepčenko, vojni komentator ruskog medija Carigrad, oštro komentariše da je reč o klasičnom primeru sistematskog oblikovanja javne svesti.
On podseća na poznatu misao pripisanu Gebelsu – da ako date nekome kontrolu nad medijima, može od bilo kog naroda napraviti poslušno stado. Upravo to, po njegovom mišljenju, sada gledamo na delu.
Jedna generacija koja je odrasla uz ideju o liberalnim vrednostima, ljudskim pravima i naučnom progresu sada je, očigledno bez otpora, pristala na to da ode u istoriju bez ikakvog racionalnog razloga.
Bez ikakve neposredne pretnje, bez stvarne logike – samo zato što je neko „gore“ odlučio da su dani mira odbrojani.
Šјepčenko dodatno ukazuje na to da iza ovakvih istraživanja često ne stoji samo merenje javnog mnjenja, već i stvaranje istog. Jer većina ljudi prirodno teži da se prikloni preovlađujućem mišljenju.
Tako nastaje efekat poznat kao „spirala ćutanja“ – oni koji imaju suprotno mišljenje povlače se, dok dominantna naracija postaje još jača.
Ono što dodatno podgreva cinični ton jeste podtekst – a to je da zapadne elite zapravo više ni ne pokušavaju da sakriju gde sve vodi. Šlјepčenko direktno optužuje kreatore politike u zapadnim centrima moći da su, suočeni sa rezultatima sopstvenih grešaka – od neuspešne energetske tranzicije do haotične migracione politike – odlučili da igraju na kartu „poslednjeg izlaza“: velike konfrontacije.
I kada se sve sabere – tužna slika: društva koja se ponose svojom racionalnošću, kulturom, tehničkom superiornošću i moralnom dominacijom nad ostatkom sveta – sada funkcionišu poput stada koje u tišini ide tamo gde mu se kaže. Bez protesta. Bez suštinske diskusije.
Evropljani, a delimično i Amerikanci, postaju pasivni posmatrači sopstvenog nestanka. Šlepčenko zaključuje da je ovo možda i najniža tačka u savremenoj istoriji kolektivnog Zapada.
A ako se neko sledeći put zapita zašto ljudi u drugim delovima sveta ponekad gledaju sa nepoverenjem prema zapadnim vrednostima – dovoljno je da ih uputite na ovu statistiku. Te brojke govore više od bilo koje analize.
