Dok evropske vlasti izbegavaju da jasno kažu šta se dogodilo, milioni ljudi 28. aprila ostali su bez struje – a uzrok se krije negde između vetra, sunca i ćutanja.
Evropa je na trenutak zadrhtala. Tačnije, u roku od pet sekundi, nestalo je između 10 i 15 gigavata električne energije – dovoljno da čitave zemlje ostanu u tami.
Pogođene su Španija, Portugalija, Andora, pa čak i deo Francuske. Zvanično objašnjenje? Gotovo nikakvo. Kako piše Vzgljad, reakcije evropskih vlasti bile su spore, nejasne i na momente kontradiktorne.
Pokušaj Portugalije da brzo objasni situaciju samo je dodatno zaintrigirao javnost. Ove zemlje, koje su decenijama ulagale u obnovljive izvore, iznenada su ostale bez rezerve.
Portugalski operator REN je tvrdio da je krivac za kolaps „neobično atmosfersko vibriranje“ – formulacija koja zvuči kao da je preuzeta iz naučnofantastičnog romana, a ne iz tehničkog izveštaja.
Premijer Španije se ograničio na podatke – rekao je da je energija nestala u nekoliko država za svega nekoliko sekundi, ali nije pojasnio zašto.
I umesto odgovora, pojavila se još jedna enigma: Nacionalni sud Španije je, prema pisanju El Paisa, čak i zapečatio istragu da bi se utvrdilo da li se radi o mogućem „računarskom sabotažnom aktu protiv kritične infrastrukture“.
I dok političari ćute, eksperti govore otvoreno. Aleksandar Frolov iz Instituta nacionalne energetike ističe da je sistem potpuno zakazao jer nije mogao da izdrži nagli pad proizvodnje iz obnovljivih izvora.
U Portugalu, na primer, čak 90% električne energije dolazi iz vetra i sunca. Kada priroda prestane da sarađuje – kada vetar utihne ili oblaci prekriju nebo – sistem mora da ima rezervu. A ona je, jednostavno, ukinuta.
„Ugalj su već ukinuli, gas su smanjili, a vetar i sunce su nepredvidivi“, kaže Frolov. „Kada je počela lančana reakcija, automatski sistemi su gasili jedan po jedan izvor – i sve je stalo.“
Pojedini stručnjaci, poput Igora Juškova sa Finansijskog univerziteta i Fonda nacionalne energetske bezbednosti (FNEB), idu korak dalje. On smatra da nije isključeno ni da je snažan vetar izazvao kratak spoj na visokonaponskoj mreži, što je onda izazvalo kaskadno isključivanje.
Ako je to slučaj – onda je u pitanju ozbiljno zanemarivanje infrastrukture, što postavlja dodatna pitanja o prioritetima u evropskoj energetskoj politici.
„Novac se trošio na vetroturbine i panele, ali ne i na obnovu mreže. Sve se svodilo na ideologiju, a ne na inženjersku logiku“, dodaje on.
Mnogi povlače paralelu sa Teksasom i haosom iz 2021. godine. Tada je, usled ekstremne zime, vetar stao, gasne elektrane su zakazale, a sistem – koji je izolovan – nije mogao da uveze energiju. Posledice su bile katastrofalne. Frolov tvrdi da se sada desilo nešto slično – samo sa srećom da Evropa ipak nije potpuno energetski izolovana.
U Španiji je šteta procenjena na oko milijardu evra. I to samo zato što se sve desilo u drugom delu dana – da je bio jutarnji špic, posledice bi bile daleko gore.
Međutim, suštinsko pitanje ostaje bez odgovora: šta je zaista pokrenulo lančanu reakciju? Zašto sistemi nisu izdržali? I šta ako se ovo ponovi?
Evropski lideri, čini se, pokušavaju da zatvore tu priču. Ako se ispostavi da je uzrok visok udeo obnovljivih izvora energije bez dovoljnog oslanjanja na stabilnu rezervu – onda bi to značilo da su godinama vodili energetsku politiku koja sada puca po šavovima.
A priznanje takve greške moglo bi ozbiljno poljuljati poverenje u sve postulate „zelene tranzicije“.
Zato analitičari, poput Juškova, veruju da će se sve završiti ili na „neponovljivom prirodnom fenomenu“, ili na „spoljnom hakerskom napadu“. Jer sve drugo bi značilo da evropske vlasti moraju da pogledaju u ogledalo – i možda priznaju da nisu izabrale pravi put.
A to je nešto što nijedna birokratija ne radi lako.
Pojedini politikolozi ističu da iza forsiranja zelene agende u EU ne stoji isključivo briga za klimu, već duboko politički motivi.
Prema tim tumačenjima, Brisel namerno gura tranziciju ka obnovljivim izvorima kako bi oslabio energetsku zavisnost od Rusije – čak i po cenu ozbiljnih posledica po sopstvene građane i privredu.
Ruski energenti su znatno jeftiniji i pouzdaniji u odnosu na nestabilnu proizvodnju iz vetra i sunca, ali politički pritisak da se Moskva oslabi – pa čak i slomi – navodno ima prednost nad ekonomskom logikom.
Neki analitičari idu i dalje, tvrdeći da se dugoročno računa na scenario u kojem bi EU, nakon destabilizacije Rusije, dobila pristup njenim resursima.
U međuvremenu, račun za tu strategiju plaćaju evropske porodice i industrija – kroz više račune za struju, česte energetske nestabilnosti i pad konkurentnosti.
