Na fonu započetih pregovora sa administracijom Donalda Trampa i nada za brzo rešenje sukoba u Ukrajini, opet su se vratili razgovori o „Globalnom severu“ i geopolitičkom savezu sa Zapadom. „Rusko okretanje Istoku“ moglo bi da se završi pre nego što je zaista počelo.
Ovde bi valjalo podsetiti na reči koje se pripisuju našem glavnom zapadnjaku, caru Petru Velikom: „Evropa nam treba sto godina, a onda joj možemo okrenuti leđa“. Petrovih „sto godina“ davno je prošlo, a mi još uvek ne možemo da se okrenemo sebi, iako je za ruski zaokret na Istok odavno pripremljena temeljna ideološka osnova.
Orijentalista i geopolitičar, prijatelj cara Nikolaja II, knez Esper Uhtomski, tvrdio je u zoru 20. veka da Rusija mora da pomeri težište svog života u Aziju i da je sama misija Rusije u Aziji. „Postoji ogroman jaz između Zapadne Evrope i azijskih naroda, ali između Rusa i Azijaca takav jaz ne postoji“.
Panazijski projekat kneza Uhtomskog inspirisao je poslednjeg ruskog cara Nikolaja. Uhtomskog su nazivali slovenofilom i „prvim evroazijcem“, ali je on u stvari bio mnogo radikalniji od tih dostojnih ruskih istočnjaka. Verovao je da je misija Rusije da predvodi Istok i postane lider Azije. A ako se to ne desi, onda će nas Evropa smrviti.
Prvi ili Poslednji?
Esper Uhtomski je na carskom dvoru imao važnog prethodnika i saveznika – tibetanskog lekara Petra Badmajeva. On nije bio samo predstavnik „alternativne medicine“, kakvih je i tada i sada bilo mnogo u prestonicama. Doktora su smatrali omiljenim kumčetom cara Aleksandra III. Badmajev je dobio carsko priznanje za razne geopolitičke i logističke transportne projekte. Aktivno je lobirao za Transsibirsku železnicu, kao i za izgradnju Bajkalsko-Amurske magistrale i železnice do Kine i Tibeta. Badmajev je svom kumu Aleksandru Mirotvorcu prezentovao fascinantni zapis O zadacima ruske politike na azijskom Istoku.
U njemu je Badmajev predložio potpunu ekonomsku i političku preorijentaciju Rusije iz Evrope u Aziju. Car je dugo razmišljao o ovom projektu, a onda je doneo rešenje: „Sve je to toliko novo, neobično i fantastično da je teško poverovati u mogućnost uspeha“. Car je taj zapis odložio na neodređeno vreme, ali je za revolucionarni rad autora nagradio generalskim činom.
I Uhtomski i Badmajev isticali su jedan važan etnopsihološki detalj koji je ostao jednak do današnjeg dana. Narodi Istoka – Indusi, Kinezi, Tibetanci, Korejci, Mongoli, Iranci, Malajci – spremni su da priznaju Rusiju kao „starijeg brata“ i lidera kontinenta, i spremni su da priznaju Ruse kao prvi azijski narod. To je povezano sa činjenicom da narodi sveta uobičajeno doživljavaju rusku misiju kao poštenu alternativu zapadnoj aroganciji, nasilju i kolonijalizmu.
A, sa druge strane, Evropljani se slažu samo u jednom: pod određenim okolnostima, Rusiji i Rusima može biti predodređena posebna čast – da postanu Poslednji evropski narod. Neki su, naravno, i dalje spremni da budu evro-lakeji. Ali većina želi da bude „prva“. I tada se pred nama pojavljuje Azija sa svim svojim bogatstvima, kao novootkriveni kontinent, neočekivano pronađeni deo sveta.
Etnopsihološka azijska jednačina bliska je Rusima ne samo sa stanovišta mesta visoke ruske kulture i velikoruskog etnosa među drugim narodima i kulturama. U izvesnom smislu, Azija je u svakom od nas. I pre svega, u našem jeziku. Tokom proteklih vekova, imali smo mnogo jezičkih pozajmljenica od romano-germana. Ali te pozajmljenice nisu doticale osnove jezika i rečnika. Više termina je korišćeno za opisivanje tehnologija.
A sa azijskim narodima je sve drugačije. Izvanredni lingvista Teodor Šumovski smatrao je da je filologija došla pre etnologije i geopolitike. Filologija istoričareve zaključke čini nepokolebljivim. Šumovski je na brojnim primerima dokazao da se ruski jezik sastoji od 50-60 odsto persijskih, skitskih, finskih, turkijskih, arapskih, pa čak i jermenskih i kineskih reči i korena. I to mu je davalo pravo da Ruse nazove „zapadnoazijskim narodom“.
Svetlost i Tama
Azijska filologija izrasta iz same toponimije Ruske ravnice: „Volga“ i „Oka“ na ugrofinskim i turkijskim dijalektima označavaju „belo“. „Dnjepar“, „Don“, „Dunav“, „Dvina“ – to su već skitske oznake reke. Sačuvane su u osetinskom jeziku. Šumovski je Irance i turkijske narode u lingvističkom pogledu smatrao najbližima Rusima. Nazvao ih je partnerskim nacijama.
Od Persijanaca i Skita, Rusi su dobili reči „Bog”, „dobro”, „mir”, „sarafan”, „kofer”. I takođe „Gospod“, „gospodar“, „država“ (od skitskog i staroiranskog „aspadar“ – „konjanik“) i još nekoliko hiljada reči koje se svakodnevno koriste. Od turkijskih naroda – „otac“, „otadžbina“, „novac“ (od imena boga Tengri), „dan“, „drug“, „pas“ i „konj“. Staroturkijska reč „kus“ – ptica, rodila je ruske reči „žbun“, „umetnost“, a takođe i junaka naše bajke Kaščeja. Ne zaboravimo ni „Babu Jagu”. Turkijski – to je „Baba Aga“ („beli starac“), koji je u slovenskim bajkama „promenio pol“.
Pored toga, naravno i još nekoliko hiljada svakodnevno korišćenih reči. Ispostavlja se da glavna imena i likovi našeg duhovnog i bajkovitog sveta izrastaju odatle: iz zemlje ruskog detinjstva – iz magične i čudesne Azije.
O Azijo, Azijo! Zemljo plava,
Posuta solju, peskom i krečnjakom.
Tamo se mesec tako sporo nebom kreće,
Škripeći točkovima kao Kirgiz sa kolicima.
(Sergej Jesenjin)
Čežnja za Azijom, koju je Jesenjin ovekovečio u poemi „Pugačov”, prema Šumovskom, ima vrlo jednostavno objašnjenje. Zemlje istočno od Fenikije i Sirije njihovi stanovnici zvali su „Asu“ – „svetlost“, a one na zapadu „Erebus“ – tama. Odatle su nastali nazivi „Azija“ i „Evropa“. Saglasno pravoslavnom duhovnom predanju, Raj je na Istoku. Na samom Dalekom Istoku.
Pogled na svet, „nacionalna ideja“ – to nije samo ideja o svom mestu u geografiji (da li smo Azija ili Evropa?), već i o mestu naroda u vremenu, na tački „početka početaka“. Istorijski koncepti koje su stvarali nemački istoričari za vreme Katarine Velike o poreklu Rusa od „Varjaga koji prelaze u Grke“ odavno su prestali da nam objašnjavaju bilo šta o njima samima. Rusija je previše globalna za uski „normanski“, evropski put. Previše višedimenzionalna i gigantska. Rusija živi hiljadugodišnjim životom i, po rečima pesnika Nikolaja Kljujeva, „smeje se olujama nad vekovima“.
To su prvi zabeležili ruski evroazijci dvadesetih godina 19. veka – istoričari, lingvisti i geopolitičari. Predlagali su da se od „grčko-normanske“ zapadnjačke „istorijske hronologije“ okrene istočnoj „tački okupljanja“ naše civilizacije – Džingis-kanu. Zatim je usledio hiperrevolucionarni predlog u stilu zapisa Badmajeva caru Aleksandru III iz 1893. godine. Car tada nije verovao u uspeh, sumnjao je i pitao se ima li nade. Međutim, mnoge generacije Evroazijaca (Trubeckoj, Savicki, Aleksejev, Efron, Hara-Davan, Lav Gumiljov) bile su ubeđene da nada postoji.
Saglasno pravoslavnom duhovnom predanju, Raj je na Istoku. Na samom Dalekom Istoku
Neočekivani preporod Mongolije iz istorijskog zaborava, koji je ostvario vojni genije barona Ungerna, uzburkao je evropske umove. Azija u buđonovskim šlemovima, horde crvenoarmejskih „Goga i Magoga“ sa izvezenim epoletama, budili su podsvesne strahove i komplekse starice Evrope. Uobičajena „evrocentrična” slika sveta se raspadala. Međutim, prenošenje geopolitičkog pola ruske civilizacije iz Kijeva i Konstantinopolja u srednjovekovnu Mongoliju nije rešilo sve duboko ukorenjene probleme Rusije.
Jer, saglasno evroazijcima Trubeckom i Jakobsonu, osnovni činilac našeg jedinstva je „jezička evroazijska unija“ koja ujedinjuje Slovene, Ruse i ugrofinske narode. Ali postoji i „unija kavkaskih jezika“. I problem harmonične integracije Kavkaza u Rusiju nastavlja da uzbuđuje umove Evroazijaca i patriota čak i u 21. veku.
Ne radi se tu samo o Kavkazu. Teškoće u odnosima između naroda Rusije i Evroazije sežu veoma duboko. I opet su povezane sa pitanjima svima i svakome razumljive „zajedničke istorije“. Grubo rečeno, kakve veze ima Jaroslav Mudri sa Burjatima? Šta će Karelcima istorija Zlatne Horde? Šta će Rusu „Nartski epos”? Ko je osnivač, nepokretni pokretač, „početak“ i centar našeg prostora: „Beli“ Car? Crveni generalni sekretar? Mongolski kan? To su složena pitanja i odgovori na njih ne mogu biti jednostavni.
Hronološki eksperiment
Zanimljivo je da se sa sličnim problemom Zapad suočio po okončanju epohe srednjovekovlja. Većini stanovništva mnogih evropskih zemalja postalo je potpuno neshvatljivo: na osnovu čega treba da žive pod vođstvom rimskog pape – tog „sunca“ srednjovekovne Evrope. Pre reformacije, papsku političku težinu mogao je osporiti samo nemački car. Na dijalektici njihovog sučeljavanja, Evropa je izvesni broj vekova odlično bitisala i sprovodila „krstaške ratove“.
A onda je sve otišlo dođavola. I najbolji evropski umovi – filosofi Firence – preduzeli su začuđujuću istorijsko-ideološku operaciju. Oni su (umnogome veštački i voluntaristički) „produžili evropsku hronologiju“. Predložili su da se evropska istorija računa ne od Hrista, pape i imperatora, već od Platona, Orfeja, Pitagore i Aristotela, od „sedam grčkih filozofa“, od „prvobitne helenske mudrosti“.
I helenska grčko-rimska civilizacija sa svojim standardima (iako uglavnom fiktivnim) lepote, mudrosti, nauke i rimskog prava postala je „referentna tačka“ koja je Evropi bila toliko potrebna. Helada i Rim ostaju ta „referentna tačka“ za Zapad sve do danas – dovoljno je samo pogledati katedralu Svetog Pavla u Londonu ili američki Kapitol (arhitektonski „klonovi” katedrale Svetog Petra u Rimu; ova druga je izgrađena po uzoru na rimski Panteon), ili nekritički razmotriti Hitlerovu tvrdnju da je on „stari Grk“. Ili poslušati Hajdegerovu filozofsku pesmu o početku i kraju filozofije: Grci počinju – Niče i Hajdeger završavaju.
Produžavanje hronologije dalo je ogroman podsticaj razvoju zapadne civilizacije tokom Renesanse i novog doba i omogućilo očuvanje jedinstva zapadnog superetnosa, zato što su renesansni humanisti našli „tačku uporišta” Zapada izvan njegovih stvarnih hronoloških okvira.
Uostalom, genetski, Italijani ne vode poreklo od Rimljana, a Anglosaksonci ne potiču od starih Grka. Ali kulturno, Evropljani su potpuno „iz antike“, ako prihvataju helensku kulturu kao svoju sopstvenu. Italijanski mudraci sa Akademije Kaređi, miljenici klana Mediči, ostvarili su civilizacijski podvig i istovremeno pronašli „tajni kompas” koji vodi Zapad filozofskim antičkim putem, i vodi ga ni danas ne lutajući.
Sabirno mesto
U Rusiji pre sto godina, za vreme Ruske revolucije, situacija je bila vrlo slična. Narodi su odbijali da žive na ranijim osnovama. A onda je 1917-1918. veoma mala grupa ruske inteligencije pokušala da izvede analognu operaciju koju su izveli filozofi evropske Renesanse.
Aleksandar Blok, Razumnik Ivanov, Andrej Beli, Valerij Brjusov, Sergej Prokofjev i drugi geniji Srebrnog veka ponudili su svoje viđenje Ruske revolucije kao duboko nacionalnog i mesijanskog fenomena. I tada se prolomila obećavajuća reč – „Skiti“. Oni koji se nalaze na istoj istorijskoj skali sa Helenima – pravedni, plemeniti i intelektualni ratnicima i kovači početka Rusije, nalazimo ih s vremena na vreme u stepskim humkama do vrha ispunjenim zlatom. Zlatni preci-heroji: Kolaksaj, Targitaj i Tomiris.
Vas – milioni. Nas – tušta i tma će biti.
Čik u boj s nama, ako imate moći!
Da, Azijati mi smo! Mi smo – Skiti,
I imamo žudne, kose oči!
(Aleksandar Blok)
Ovo je bio predlog da se samorazumevanje Rusa protegne ne samo u širinu – u beskrajnu geografiju kontinenta (kao što su kasnije predložili Evroazijci), već i u dubinu, u „tamu vekova“ – i da se tamo nazre kulturni uspon, „zlatni izvor“ etničkih grupa Evroazije. Da se tamo pronađe istinska sudbina, identitet ruskog naroda – odlučnog, aktivnog, pasionarnog, slobodoljubivog i mudrog, poput Skita – naših pra-predaka.
Antički grčki prikaz skitskog strelca (Foto: Wikimedia commons/Public domain)
Ovo je takođe bio svojevrsni odgovor na svesnu želju Evropljana da Rusiju uključe u Zapad kao varvarsku periferiju. I na naš večiti zahtev za jednakošću i pravdom. Jednom rečju, evo Grka, mudrog Evropljanina, a evo, uporedo s njim, slobodnog i snažnog Skita. Oni su različiti, ali Ravnopravni.
Pri svom ovom naizgled veoma naivnom pokušaju „izjednačavanja sa ’velikim bratom‘“, došlo je i do iznenađujućeg pogotka u „sabirnu tačku“ kulturnih kodova čitavog „istočnog prostora“. Jer od Skita svoje genetsko ili kulturno poreklo vuku ne samo Sloveni, turkijski i ugrofinski narodi, nego i Mongoli, Mandžuri, Poljaci, Balti, Kavkazi, Iranci, Avganistanci i indijski Kšatriji. Jednom rečju, čitav konglomerat evroazijskih plemena, koja su ovako ili onako u kontaktu sa savremenom Ruskom civilizacijom.
Istočni Pol
Evropljani, ljudi Zapada, u visokom filozofskom smislu tvrde da svi oni potiču od Helena i Rimljana. A mi, sledeći Aleksandra Bloka, kažemo: „Da, mi smo Skiti!“ Svi smo mi povezani sa Skitima, bilo sa lingvističke tačke gledišta, bilo sa genetske tačke gledišta, bilo sa kulturološke tačke gledišta. Turkijci kažu da su oni Skiti, oni realno žive u oblasti razvoja drevnih Saka na Altaju i Tuvi.
U Mongoliji tvrde da su oni Skiti, oni su nomadi, kao i mnoga nomadska plemena, čuvaju privredu i poljoprivredu drevnih skitskih vremena. Ako pitate Ruse ili Ukrajince, oni će naravno odgovoriti da potiču od Skita. Isto važi i za mnoge druge etnose, od Indije i Kine do Evrope. Ovo je tako volšeban narod – etnos-praotac. Narod-stožer!
Moramo se osloboditi „evropske zamke“, užasnog evrocentrizma koji nas udaljava, otkida od nas samih, od sudbine, od istorije, od Skitije
Američki profesor Kristofer Bekvit sa Instituta Indijana učinio je skitstvo pomodnim u zapadnim naučnim krugovima. On, kao i Teodor Šumovski, istraživanja i uvide ruskih „Skita“ potvrđuje uz pomoć lingvistike. Na osnovu svoje analize drevnih jezika Irana, Helade i Kine, Bekvit dokazuje da su drevni Skiti stajali iza stvaranja budizma, taoizma, zoroastrizma i originalne helenske filozofije Anaharsisa i Heraklita. Zato, po mišljenju naroda Evroazije, „svetlost nauke i kulture“ izbija sa teritorije savremene Rusije od najstarijih i najdrevnijih vremena.
A Rusija, pod vlašću Vladimira Putina, kao da se prisetila svoje velike, prvobitne sudbine. Poslednjih godina videli smo transformaciju Rusije, njene vlasti i društva. Orijentacija na Istok, raskid sa Zapadom i patriotizam „cara i naroda“ postali su mejnstrim. Zaveti naših prethodnika – slovenofila, „Skita“, rodonačelnika evroazijstva – ostvaruju se pred našim očima.
U zvaničnoj Koncepciji spoljne politike, Rusija je definisana kao „evroazijska“ i „evro-pacifička država-civilizacija“. Naš Istočni pol je vidljiv. Sada je glavna stvar – ne propustiti dugo očekivanu istorijsku šansu!
Fridrih Niče je tvrdio: ako dovoljno dugo gledate u ponor, ponor će početi da gleda u vas. Ukrajina je naš ruski ponor, Ruina, Divlje polje. Želeći da sebi vratimo iskonske zemlje i svetinje ruske civilizacije, mi retko razmišljamo o ceni po kojoj se to postiže. Sada, u našem prostoru ideja i smisla, možemo da uočimo rast nacionalističkih, ultradesničarskih, antievroazijskih osećanja, svojevrsnu „ukrajinizaciju“ Rusije usled dugog i bolnog zagledanja u ponor-Ukrajinu.
Protivotrov za ovo može i treba da bude naša unutrašnja Azija – Sibir, Daleki istok, Pacifik. Upravo tu iščezavaju ideološki fantomi rođeni na granici sa Zapadom i rastvaraju se u ogromnim prostranstvima – samoubilački nacionalizam, mazohistički liberalizam, nepromišljeno evropejstvo.
Moramo se osloboditi „evropske zamke“, užasnog evrocentrizma koji nas udaljava, otkida od nas samih, od sudbine, od istorije, od Skitije, od autentične ruske istine i ruske misije. „Ruska moć će rasti kroz Sibir“, pisao je veliki Mihail Lomonosov. U svojoj Drevnoj istoriji on je dokazao poreklo Rusa i Rusije od Skita i od Skitije.
„Sibirizacija“ Rusije kroz akcenat na razvoju istočnog dela zemlje danas predstavlja jedini ispravan odgovor na ukrajinizaciju i pozapadnjačenje naše svesti i političkog života. Azijski, istočni, skitski san Rusa je ljubav prema svetlosti, prema izlasku sunca, prema proleću.
A reč „zora“ ima isti koren kao „zlato“, „vrelina“, „žar-ptica“, „Zaratustra“. Zora Azije – zlatna. Vraćajući se u Aziju, u Skitiju, idući na Istok, Rusija ogrće zlatni brokat, oblači se u Sunce. Rusija se vraća kući. Biće to putovanje iz Tame u Svetlost. Jer Bog je Svetlost, i u Njemu nema nikakve Tame.
