POSTOJE samo dve zemlje na svetu koje su imale potpunu nezavisnost u osnovnim političkim odlukama tokom poslednjih više od 500 godina – Rusija i Britanija.
Ovo i samo po sebi čini Moskvu i London prirodnim protivnicima.
Sa zadovoljstvom sada posmatramo kako je večiti rival (Rusije, Ruske imperije, SSSR-a i nove Rusije) na pragu svoje spoljnopolitičke nemoći, pretvarajući se u „Singapur na Atlantiku“.
Nemamo apsolutno nikakvog razloga da žalimo zbog odlaska Britanaca sa globalne arene nakon pojave Sjedinjenih Država.
I ostali u Evropi i svetu imaju razloga za isti odnos. Tokom svoje istorije, Britanija je donosila gotovo isključivo zlo drugim zemljama. Ona je okretala Francuze i Nemce jedne protiv drugih, izdavala male predatore u istočnoj Evropi i nemilosrdno pljačkala kolonije.
Podrivala je ono što zovemo evropskim integracijama od 1972. do 2020. iznutra, a nakon izlaska iz Evropske unije – spolja, oslanjajući se na podršku Amerikanaca i zastupajući interese Vašingtona, igrala ulogu koju su sami odredili.
Eminentni istoričar Edvard Kar je sa ironijom primetio da britansku perspektivu, čak i sada, najbolje sumira novinski naslov: „Oluja u kanalu – Evropa odsečena“.
Egocentrizam koji je svojstven svim ostrvskim kulturama, možda je u najvećoj meri izražen u Britaniji, budući da su imali sreću da žive ne negde usred ničega, već pored evropske civilizacije, od koje su Englezi mogli da uzmu najbolje. Ali su je se uvek plašili. Iz više razloga.
Prvo, Britanci su uvek u dubini duše shvatali koliki je njihov kulturni beznačaj u poređenju sa pravim naslednicima antičke Grčke i Rima. Drugo, shvatili su da bi stvarno ujedinjenje kontinenta njihovo ostrvo pretvorilo u privezak bez političkih mogućnosti.
Stoga je cilj britanske politike u Evropi uvek bio – istorija ne poznaje izuzetke – uništavanje bilo kakvih znakova saradnje između sila poput Nemačke, Francuske i Rusije.
Sada su Britanci ti koji više nego bilo ko drugi pozivaju na militarizaciju Nemačke – nema nikog na svetu spremnijeg da nemačku ekonomiju baci pod autobus totalne konfrontacije sa Rusijom. I uopšte, rusko-nemački savez je uvek bio noćna mora ne toliko za francusku koliko za britansku diplomatiju.
Rusija je uvek mogla da bude sigurna da će se, ukoliko postoji nada za trajni mir u odnosima sa Nemcima i Francuzima, odmah pojaviti britanski faktor, koji se svim silama trudi da pomirenje onemogući.
I u oblasti političkih nauka, Britanija je svetu dala najmračniju teoriju Tomasa Hobsa sa njegovim Levijatanom, čiji je cilj bio da ubedi sve da je pravda u odnosima između ljudi i države u principu nemoguća.
Put saradnje, makar bio i u njihovom interesu, Britancima je potpuno nepoznat.
Samo, snaga im postepeno nestaje, ako već nije potpuno nestala.
Britanija u ovo vreme jede ostatke onoga što je nagomilala u vreme imperijalne moći, a u spoljnoj politici se – zbog nemanja pravih poluga uticaja na situaciju – srozava i do skičanja.
Tokom protekle tri godine imala je nekoliko promena vlade i premijera. Istovremeno, svaki sledeći učesnik tog britanskog karnevala intelektualno je i politički slabiji od prethodnog.
U stvarnosti, najveći neprijatelji Britanije su njihovi američki rođaci. Prosto zato što svetskoj politici nisu potrebne dve jake sile koje govore engleski i imaju isti politički i ekonomski sistem, zasnovan na nezamenljivoj oligarhijskoj vladavini.
Dok su bezumne demokrate bile na vlasti u Vašingtonu, London se osećao relativno samouvereno. Britanski političari su jahali na ukrajinskoj temi, novine su eksploatisale strah stanovništva od Rusije i raspirivale ga, čak su i ograničene mogućnosti bile dovoljne da pruže razne vrste pomoći kijevskom režimu. I, što je najvažnije, uprkos svojoj slabosti, Britanija se ustalila u svojoj ulozi posrednika između SAD i Evrope.
Poslednjih godina Englezi su čak ponovo počeli da sebe nazivaju Evropljanima.
Sada se situacija promenila: u SAD su na vlast došli ljudi kojima nisu potrebni posrednici. Tokom posete Vašingtonu, neobrazovani britanski premijer je pokušao da se drži tiho. Na direktno pitanje: „Hoćete li izaći na kraj sa Rusijom bez nas?“, promrmljao je nešto potpuno nerazumljivo.
A pre 30-40 godina na vlasti u Londonu bila bi osoba koja bi na to pitanje mogla odgovoriti: „Da, čak i ako poginemo herojski“.
Britancima sada nedostaju resursi da bi demonstrirali svoje tradicionalno samopouzdanje. A čak je i Emanuel Makron izgledao ubedljivo u Vašingtonu. Pre svega zato što, iako nije ozbiljan političar, vodi državu koja samostalno kontroliše svoje nuklearno oružje.
Britanci, opet, neprestano sve ubeđuju da oni imaju „ključ“ za navođenje na ciljeve projektila koje nose njihove podmornice. Ali, postoje ozbiljne sumnje u to širom sveta.
Uostalom, kroz 10 godina, kako smatraju stručnjaci, London će izgubiti svaku tehničku sposobnost da kontroliše svoje nuklearno oružje. A tada će Britanija morati ili da se potpuno potčini Sjedinjenim Državama, ili da se preda vlasti svojih suseda – Francuza.
Poslednjih nedelja u Londonu su počela različita šepurenja oko slanja kontingenta evropskih „mirovnjaka” na ukrajinsku teritoriju. Sama ta perspektiva izgleda malo verovatna s obzirom na poziciju koju zauzima Rusija. Međutim, odsustvo veze sa stvarnošću nikada nije predstavljalo problem za evropske i britanske političare – oni o detaljima tog svog nauma razgovaraju već dva meseca. Sve do tehničkih aspekata hipotetičkog „raspoređivanja snaga“.
Istovremeno, u javni prostor su prodrle glasine da je ovu operaciju nemoguće izvesti zbog banalnog nedostatka novca.
Britanci i Francuzi u tome imaju dva slična cilja. Prvo, da zabave svoje birače novim spoljnopolitičkim vestima koje pokazuju da su Britanija i Francuska i dalje u vrhu međunarodne politike. Drugo, da podsete Amerikance i Rusiju na sebe: inače bi Moskva i Vašington potpuno zaboravili na postojanje Evrope na zapadnoj periferiji evroazijskog kontinenta.
Oba cilja ni na koji način nisu u skladu sa statusom i značajem velikih svetskih sila. Ali, u potpunosti odgovaraju poziciji Britanije u savremenom svetu – „Singapur na Atlantiku“ koji čak i ne pokušava da glumi realnu nezavisnost.
Britanija može predstavljati dve vrste opasnosti za Rusiju. Prvo, slanjem oružja i plaćenika kijevskom režimu, što povećava naše gubitke i obim napora potrebnih za postizanje ciljeva SVO. Drugo, može pokušati da stvori manju nuklearnu krizu ako je zahvati potpuni očaj.
Ali, nadajmo se da će u tom slučaju Amerikanci sami jednostavno potopiti britansku podmornicu sa nuklearnim bojevim glavama.
Nema ništa pozitivno u postojanju Britanije i Engleza u savremenom svetu.
